Prve značajne borbe u svrljiškoj kotilini

Bitka za oslobođenje istočne Srbije od okupatorskog i četničkog jarma počela je davno pre onih avgustovskih i septembarskih dana, kada su jedinice NOVJ ušle u mnoge varoši i varošice ovog kraja Srbije.

Uspavan svojom moći i saznanjem da na ovom terenu nema partizana, neprijatelj je bio ne malo iznenađen kada se odjednom sukobio sa dobro naoružanim i u borbi već prekaljenim brigadama i divizijama NOVJ.

UKRATKO O NOVJ

Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je bila oružana sila Narodnooslobodilačkog pokreta Jugoslavije, predvođenog Komunističkom partijom Jugoslavije. Nastala je juna 1941. godine formiranjem prvih partizanskih odreda, a 1. marta 1945. godine je prerasla u Jugoslovensku armiju, regularnu vojnu formaciju Demokratske Federativne Jugoslavije.

Bitka je počela polovinom maja 1944. godine, kada je Glavni štab NOVJ i PO Srbije doneo značajnu i dalekosežnu odluku da Deveta srpska NO brigada i Niški NOP odred iz Toplice pređu u istočnu Srbiju. Konstatatovano je da su partziani na ovom terenu do tada bili u defanzivi, pa je zaključeno da partizanske snage pređu u snažnu i brzu ofanzivu. Tako je pripremljen dolazak jedinica NOVJ u istočnu Srbiju predstavljao i istorijsku prekratnicu, u odnosu snaga partizanskih i četničkih jedinica u ovom kraju naše zemlje.

U momentu kada su, 19. maja 1944. godine, prešle u istočnu Srbiju, jedinice NOVJ imale su pred sobom oko 12.000 letnika Degradskog četničkog korpusa i Niške grupe korpusa, tada nazvane ‚‚Gradski štab 12“ (Čegarski, Nišavski i Knjaževački korpus), kako to procenjuje PK KPJ za Srbiju u jednom svom izveštaju za CK KPJ, sa čime se približno slažu i podaci iz jednog nemačkog izveštaju.

Međutim, i ovi podaci ne moraju da se prihvatiti kao sasvim realni, jer su četnički štabovi posedovali spiskove vojnih obveznika po kojima su, u zavisnosti od situacije i borbenih akcija veoma brzo vršili mobilizaciju čime je brojno stanje njihovih korpusa naglo narastalo.

Četnici su bili organizovani u više korpusa: Mlavski, Krajinski, Knjaževački, Timočki, Zaglavski, Deligradski, Nišavski, Čegarski i Ivankovački. Svi su potpadali pod ‚‚Gorski štab 600“, koji je, februara 1944. godine, formiran kao Komanda istočne Srbije, na čelu sa pukovnikom Dragoslavom Popovićem. Ovi korpusi bili su objedinjeni u VII grupu jurišnih korpusa, za čijeg je komandanta, juna iste godine, bio postavljen generalštabni potputovnik Velimir Piletić.

Četničke brigade bile su, najvećim delom, sastavljene od prisilno mobilisanih seljaka, koji su koristili svaku priliku da pobegnu svojim kućama ili da se priključe jedinicama NOVJ. ‚‚Druga je stvar što su to bili silom mobilisani – piše Ivan Džina Gligorijević – dakle ljudi koji ne znaju ili neće da znaju za ‚‚ideje“ jugoslovenske vojske u otadžbini. I upravo ta pasivnost četničke ‚‚vojske“ prinudio je četničke starešine na još veći teror nad narodom istočne Srbije. Sem toga Nemci su zbog teške situacije na frontovima sve više prepuštali vlast četnicima u istočnoj Srbiji, kako bi bili efikasniji u borbi protiv partizana.“

U kasno proleće i tokom celog leta zadnje ratne godine, teritorija niškog i zaječarskog okruga odjednom postaju prostrano ratište, na kojem se svakodnevno rasplamsavala po jedna teška i po neprijatelja porazna borba.

Već posle nekoliko dana od prodora u istočnu Srbiju, jedinice NOVJ počele su uspešno da razbijaju jednu za drugom četničke jedinice i čitave njihove grupacije. Za relativno kratko vreme partizani su uspeli da u prah razbiju četnička uveravanja o nepobedivosti četničkih korpusa.

Neprijatelj je tu bitku konačno izgubio. Posle svakog poraza četnički komandanti vrše ponovo prisilne mobilizacije, pa opet stupaju u borbu protiv partizana, ali je sve to bezizlazno.

Posle prolaska preko Kameničkog visa i kroz Gorni Matejevac, Deveta srpska NO brigada i Niški NOP odred izbili su u rejon Galibabinca i tu, 21/22. maja 1944. godine, potpuno razbili dva bataljona Svrljiške četničke brigade DM, a veći broj zarobili. Posle ove borbe, pukovnik Milutin Radojević, delegat Vrhovne komande Draže Mihailovića, napisao je, 23. maja iste godine, duže Pismo Arsi Videnoviću, inženjerskom kapetanu, komandantu Svrljiške brigade četnika DM, u kojem će jadikovati nad nesposobnošću četničkih komandanata i potpunim otsustvom borbenog morala kod četničkih jedinica, koje se, radi reljefnog prikazivanja komandovanja i rastrojstva četničkih jedinica, dole navodi skoro u celosti.

Već sutradan, 24. maja, četnici su ponovo zapomagali:
‚‚Minčo javlja da oko hiljadu komunista prodiru iz rejona Čegarskog korpusa u pravcu Device. Hitno tražite obaveštenje od majora Vesića. Ovo izgleda neverovatno. Pitajte Vesića šta rade njegove snage. Sada ima i čitav Knjaževački korpus.“

Četnicima su u pomoć došli ostali delovi Knjaževačkog korpusa i ceo Svrljiški odred SDS pod komandom potporučnika Miodraga Cakića i kod Belog Potoka, u rejonu Knjaževca, bili su još jednom rabijeni o čemu se veoma iscrpno javljalo u izveštaju Komandanta SDS iz Beograda. Poginulo je 10 stražara SDS ovog odreda.

(Delovi teksta iz knjige ‚‚Svrljiška brda i Vrh zeleni“)