Početkom šezdesetih godina prošlog veka, na svrljiškom terenu odigrana je utakmica o kojoj se i danas priča sa istim žarom – kup duel između Fudbalskog kluba „Svrljig“ i niškog Radničkog.
Bio je to sudar srca i iskustva. Domaći tim, nošen podrškom sa tribina i oko igrališta, igrao je hrabro i bez respekta prema renomiranom protivniku. Posebno se tog dana istakao Zoran Stefanović, u Svrljigu poznatiji kao Ćurčija, koji je svojom borbenošću i potezima držao domaće u igri do poslednjeg atoma snage.
Sa druge strane stajao je Radnički iz Niša, tada već prepoznatljiv po snažnom napadu. U njihovim redovima igrali su čuveni Peki i Paki, najbolji strelci tima, igrači čija su imena budila poštovanje širom regiona. Ipak, ni oni nisu uspeli da slome otpor upornih Svrljižana u regularnom delu susreta.
Posle 90 minuta igre rezultat je ostao nerešen.
Ušlo se u produžetke, a borba na terenu postajala je sve teža kako je dan odmicao. Meštani i danas prepričavaju da se igralo toliko dugo da je pao mrak, pa su odlučujući penali izvođeni pod svetlošću fenjera, u gotovo nestvarnoj atmosferi kakvu samo mali gradovi i velika ljubav prema fudbalu mogu da stvore.
Na kraju, sreća je presudila – žreb je odlučio da dalje takmičenje nastavi Radnički.
Ipak, za Svrljig ta utakmica nikada nije bila poraz. Ostala je upisana kao jedna od najslavnijih fudbalskih priča grada, dokaz da se srce, borbenost i jedan tim pamte duže od svakog rezultata.
