Sve do kraja tridesetih godina u Svrljigu nije bilo organizovanog radničkog života, iako je u ovom mestu bilo zaposleno 100 radnika. Najbrojniji su bili opančarski radnici, ali njihovo stanje bilo je najteže. Malo plaćeni, bezdušno izrabljivani u niskim teskobnim i memljivim radionicama, oni su, zbog niske svesti, godinama bili prepušteni na milost i nemilost poslodavaca.
Tek 1939. godine dolazi do prve organizovane akcije opančarskih radnika.
Pošto su se povezali sa URS-ovim sindikatima u Nišu, svrljiški opančari su se organizovali i krajem leta uputuili zahtev da se radničke nadnice od 8, 10 i 12 dinara, koliko se onda plaćalo, povećaju na 20 i 30 dinara.
Po ovom zahtevu vođeni su pregovori između radnika i poslodavaca, ali bez rezultata.
Tridesetak opančarskih radnika napustilo je onda posao i stupilo u štrajk.
Međutim, kako su poslodavci imali pune magacine gotove robe, a radnici bili sa sela i imali od čega da žive, i jedni i drugi mogli su dugo da ostanu na svojim pozicijama.
Tek u proleće iduće godine, kada im je ponestalo robe u skladištima, poslodavci su potražili radnike i ispunili njihove zahteve.
Tekst preuzet iz knjige: ‚‚Svrljig i okolina”
