U manastiru Sveti arhangel Gavrilo u Pirkovcu možete videti mnoge relikvije, među kojima istaknuto mesto zauzimaju mošti svetaca dobijenih posle 2002. godine zaslugom protosinđela Varnave.
Naime, radi se o moštima Svetog Teodora Tirona, Svetih 40 Jerusalimskih mučenika, mučenika iz Ajude i mošti Svetog Grigorija Dekapolita iz manastira Bistra u Rumuniji.
Sveti Teodor Tiron (umro 17. februara 306.) je hrišćanski svetitelj i velikomučenik. Ovaj svetitelj je prvi svetac-zaštitnik grada Venecije
Kao regrut stupio je u vojsku, u puk Marmaritski, u gradu Amasiji (današnja Turska), kada je otpočelo gonjenje hrišćana pod carevima Maksimijanom i Maksiminom. U gradu Irakliji postao je vojvoda, poznat po ispovedanju hrišćanske vere koje je svedočio strogim pobožnim životom. Zbog sveg uvažavanja u narodu koje je stekao zamerio se caru Liciniju. Pošto Teodor Tiron nije krio da je i on hrišćanin, po naredbi carevoj osuđen je i zatvoren u tamnicu. Tamnica je zatvorena i zapečaćena jer je sudija želeo da ostavi Teodora da umre od gladi. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da mu se u tamnici mu se javi Isus Hristos i ohrabrio ga govoreći:
“Ne boj se Teodore, ja sam sa tobom. Ne uzimaj više zemaljske hrane i pića, jer ćeš biti u drugom životu, večnom i neprolaznom, sa mnom na nebesima.”
Takođe hrišćani veruju da se u tom času javilo mnoštvo anđela u tamnici i da se cela tamnica osvetlila, a da su stražari videli anđele obučene u belo i da su se vrlo uplašili.
Posle toga je sveti Teodor izveden iz tamnice, mučen i na smrt osuđen. Bačen je u vatru. Ubijen je po zapovesti Licinijevoj 306. godine.
Ali sveto telo nije moglo izgoreti u ognju. Jedna pobožna žena Evsevija je njegove mošti izmolila od Publija Igemona i odnela u svoj grad Ivhaistski. Tu je svetitelj sahranjen, a nad grobom podignuta crkva, njemu u spomen. Mnogo vekova kasnije mošti Sv. Teodora Tirona prenete su u Vlašku, pa odatle u Srem. Njegove mošti se od početka 16. veka nalaze u manastiru Novo Hopovo na Fruškoj gori.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 17. februara po crkvenom, a 2. marta po gregorijanskom kalendaru, dok ga rimokatolička crkva slavi 9. novembra.
Pravoslavna crkva proslavlja svetog mučenika Teodora Komogovinskog zajedno sa svetim Teodorom Tironom, na dan koji se naziva Teodorova subota, onosno, prva subota u Vaskršnjem postu.
Protosinđel Varnava posećivao je sveta mesta u Rumuniji. U jednom od njih, u gradu Jašiju, počivaju mošti Prepodobne mati Paraskeve (Sv. Petke). Zahvaljujući protosinđelu Varnavi, manastir Sveti Aranđeo je dobio kao poklon od braće i sestara u Hristu iz Jašija rizu Svete Petke (odežda u kojoj su bile obavijene mošti Svete Petke).
Isceljenje duše i tela i transcedentnost ličnosti može se postići celivanjem rize Svete Petke u manastiru Svetom Aranđelu u Pirkovcu, kod Svrljiga.
Sveta Petka ili Paraskeva (grč. Παρασκευή — petak) je bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka.
Srpska pravoslavna crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru.
Svetu Paraskevu srpski narod obično zove Sveta Petka, a u srpskim primorskim krajevima Petka Biogradska, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Takođe je poznata i kao Petka Trnovska, jer su joj mošti bile u Trnovu ali i srpskoj Trn-palanki o čemu postoje zapisi.
U srpskom pravoslavnom crkvenom kalendaru su 1900. godine bile tri svetiteljke istog imena: “Prepodobna mati Paraskeva – Sveta Petka!” (14. oktobra, po starom), “Mučenica Paraskeva” (26. jula) i “Velikomučenica Paraskeva” (28. oktobra). Sada ih ima samo dve – jesenja, prava Sveta Petka Epivatska i letnja – mučenica. Taj fakat je unosio zabunu, jer su to tri različite osobe, svete žene iz različitih perioda hrišćanske istorije. Tako se javlja iz 13. veka “Služba svetiteljki Paraskevi – Petki srpskoj” sa 120 pravila, koja se odnosi na Paraskevu iz Epidaura tj. našeg Dubrovnika, takođe iz 10. veka, u vreme srpskog kralja Hranimira; dakle onu Petku koju zapravo Srbi svojataju.
Sveta Petka se po broju svečara nalazi na šestom mestu na listi najvećih srpskih slava. Kult Svete Petke je veoma razvijen među Srbima, pa je Petkovica kao jača slava raširena u više krajeva, a najviše u istočnoj Srbiji i Dalmaciji. U Lužnici i Nišavi je Petkovača prva opšta jesenja slava. U Šumadijskoj eparhiji Svetu Petku slavi oko 3.500 svečarskih domova.
Manastir Sv. arhangel Gavrilo nalazi se na dvadesetak kilometara od Svrljiga u selu Pirkovac i slobodno možemo reći da je jedan od najposećenijih manastira na ovim prostorima.
Pored hramovne slave slavi se i Sveti Sava, 27. januara.
Slava Svetog Save je tradicija koja posredno govori o prisustvu Svetog Save na ovim prostorima i o njegovom uticaju na izgradnju manastira duž toka Toponičke reke.
