Prevalio dug put da upozna Svrljig i Plužinu

Vlado (Lade) Boškovski poreklom iz Makedonije, već 45 godina živi i radi u Bremenu, nekadašnji planinar, odlučio se da prevali put dug 1800 kilometara i dođe kao turista u Svrljig.

Priča počinje pre tri ipo decenije, u podnožju Kajmakčalana, na mestu proboja Solunskog fronta u selu Slivica. Boškovski, mladić koji je obožavao planinarenje, ispitivao je planine i područje gde je rođen. I tako, jednog dana, sasvim slučajno, slušajući istorju Solunskog fronta dobio je želju da prođe i detaljno prouči teren proboja. Na taj poduhvat odlučio se 1986. godine. Krenuo je put Kajmakčelana gde je naišao na pravoslavno groblje, u blizini sela Gnileš, na nekoliko kilometara od njegove rodne Bitolje.

Tada, lutajući i upoznavajući se sa tamošnjom istorijom nabasao sam na jedan veoma čudan spomenik. Za mene je to bilo veoma neshvatljivo, da jedan jedini vojnik iz Srbije bude sahranjen na groblju gde su stranci. Još čudnije mi je bio naziv mesta iz koga je on, pisalo je Svrljig i Plužina, kaže Boškovski u intervju za Svrljiške novine.

Ono što je mladog makedonca motivisalo jeste to što spomenik nije bio na centralnom groblju, već na nekoliko stotina metara od njega, ali i to što je tom palom borcu spomenik podigao brat koji nosi ime kao i on, Vlada.

Osećao sam neku vrstu odgovornosti, saosećanje prema tom momku koji je život dao za svoju otadžbinu, sebi sam dao zavet da ću mu kad tad odati počast, govori Boškovski.

Godinama je sakupljao podatke o Svrljigu i Plužini. Za ta dva imena kaže da su veoma čudna, u prvi mah ih nije mogao vezati, jer su kako on kaže bila Magična.

Sa dolaskom interneta njegova potraga bila je jednostavnija i lakša. Počeo je čitati svakog dana i tragati za mestima koja su urezana na spomeniku ispod Kajmakčalana.

Sakupljajući podatke došao je do veoma bitnih saznanja za njegovo istraživanje. Znao je svaki detalj o selu Plužina i o Svrljigu.

On kaže da su mu u potrazi dosta pomogle Svrljiške novine koje je svakodnevno čitao iz Nemačke.

Upoznao sam sve ljude koji se pojavljuju u novinama. Vašeg predsednika koji mi je dao još veću motivaciju jer mu u biografiji piše da je iz Plužine, indirektno znam predsednisu Skupštine Jelenu, direktore javnih preduzeća, ma osećam se kao jedan od vas, osećam se kao Svrljižanim, kaže Boškovski.

Odlučio je da 25. aprila poseti Svrljig. Sakupio je dovoljno materijala, sačinio je elaborato o Plužini, od nastanka do danas. U tim spisama sakupljeno je više materijala nego što i pojedini meštani znaju o svom selu.

U potrazi za porodicom vojnika uključili su se predstavnici lokalne samouprave, na čelu sa pomoćnikom predsednika, Markom Mladenovićem. A onda, tog dana, kada je ušao u selo koje je samo video na slikama, o njemu čitao na internetu i u novinama, pao mu je teret sa srca. Pola svoje životne mise je ispunio, ostalo je da pronađe potomke Bogosava Petrovića iz vojnika 1. čete 3. bataljona 1. Puka koji je za svoju zemlju život dao 29. 11. 1916. godine.

Celo selo je pritrčalo nepoznatom strancu u pomoć. I stari i mladi uključili su se da pomognu Nemcu da pronađe bar neke potomke familije Petrović.

Od kuće do kuće kucao je na vrata i pričao sa starosedeocima koji su ga domaćinski ugostili. Svi su znali do nekle, a odatle nikako.

Cela priča svodi se na samo četrdeset godina unazad, dakle nepotpune informacije nisu pomogle da se razazna postoji li bar neko ko je živ iz te porodice kome bi on mogao ostaviti fotografiju i odati počast.

Razgovarao sam sa najstarijima u selu koji imaju 90 i 92. godine. Trudili su se da mi pomognu ali ih je starost savladala, nisu se setili govori pomalo razočaran Boškovski.

Ni to što ništa nije pronašao nije ga obezhrabrilo. Obećao je da će ponovo doći u Svrljig. Da će svima pričati kakvi ljudi u njemu žive.

Bar sam upoznao plemenite ljude, kako funkcioniše moj Svrljig, kako se razvija opština, kultura i kulturna dobra, kako radite poljoprivredu govori on i dodaje da je veoma zahvalan na gostoprimstvu koju su mu pružili ljudi iz Lokalne samouprave.

Nakon napornog dana, svrljiški gost, obišao je Centar za turizam, kulturu i sport opštine Svrljig gde mu je direktor te ustanove Zoran Gavrilović uručio nekoliko knjiga o Svrljigu.

Nakon 45 godina, kada je stekao penziju kao direktor prodaje za inostranstvo gigantske kompanije Shell iz Nemačke, krenuo je u svoje putošestvije i danas rado posećuje kulturna dobra širom Evrope i sveta.

Svrljig je na njega ostavio jako lep utisak i da će ga i dalje rado posećivati iako mu je ovo bio prvi put.