Netaknuta i čista priroda Vlahova, raj za turiste

a

Netaknuta priroda, čist vazduh i mnogobronji izvori pijaće vode, glavne su odlike sela Vlahova koje se nalazi na dvadesetak kilometara od opštine Svrljig.

Pogleda na Šesti Gabar iz Vlahova, foto: M.S. / Svrljiške novine

U ovom selu nekada je živelo oko 700 stanovnika, meštani kažu da je to bilo daleke 1948. godine, da bi se danas selo svelo na tik šezdesetak stanovnika.

Iako malo, ovo selo je veoma bogato turističkim potencijalima, prvenstveno čistom i netaknutom prirodom, oštrim vazduhom i mnogobrojnim izvorima pijaće vode.

Selo je u poslednjih godina postalo atraktivno za poljoprivrednike koji ulažu u nove zasade voća i drugih kultura, ali i u razvoj stočarstva.

Vlahovo, pogled u pravcu Periša, voćnjak i zasad borove šume, foto: M.S. / Svrljiške novine

Naši seljaci uglavnom čuvaju stoku, svrljišku ovcu pretežno. Dolaze nam i iz drugih, okolnih sela, raspituju se za naše njive i imanja, žele da ovde razvijaju svoj posao, kaže za “Svrljiške novine“ Ž.K.

Stočar iz Vlahova napaše ovce, foto: M.S. / Svrljiške novine

Vlahovo obiluje ogromnim pašnjacima, mnogi od njih preplavljeni su lekovitim travama pa se smatra da je svrljiška ovca koja se ovde napasa – jedna od ukusnijih kada je pripreme pravi majstori kulinarstva.

Put za zaseok Blatance, foto: M.S. / Svrljiške novine

Gde je sve manji broj ljudi, sve više je divljači, kažu meštani sela koji često kroz šumu susreću razne životinje, a najučestalije su, kako oni kažu, divlje svinje.

Ovo je jedno od sela koja bi mogla biti u narednom periodu zanimljiva stranim turistima, lovcima, koji u Srbiji dolaze isključivo da love. Takvih područja već ima na teritoriji opštine Svrljig, a dokaz za to su lovci iz Italije, Nemačke i drugih zemalaja koji svake godine borave u Svrljigu na nekoliko dana, upravo iz tog razloga jer su im zanimljiva svrljiška lovišta.

Pored lovnog turizma, ovo selo ima dosta toga da ponudi, najpre prelepe šume, čist i oštar vazduh, pijaću vodu, dobru domaću hranu i sve to uz neposrednu blizinu Stare Planine i Babinog Zuba.

Vlahovo je na prvi pogled selo koje ne pruža mnogo bilo kom turisti, ali, uz malo boljeg upoznavanja sa terenom, svako će poželeti da ovde ostane, bar na neko vreme.

Crvkuti ptica, zov šume, miris poljske trave, ljubičica, majčine dušice, pečuraka iz gustih šuma, samo su neke, minijaturne odlike vlahovskog terana.

Turisti mogu uživati u tzv.“kozjim stazama“, koje su bukvalno tako i napravljene, jer puteva ima malo i uglavnom su poljski. Opština Svrljig u prethodnom periodu radila je na adaptaciji glavnog puta i puta do seosko groblje, što je od velikog značaja za ovo selo.

Panorama, pogled na selo Vlahovo, foto: M.S. / Svrljiške novine

Nije da je selo mrtvo, dolaze ljudi, u poslednje vreme dolaze i ti vaši kako ih zovete turisti, zanimljive su im šume, vole prirodu, mislim da su mnogi od njih zapravo Beograđani, kaže naš sagovornik Ž.K.

Malo dublje u selo, prema knjaževačkom selu Šesti Gabar, nalazi se i zapis drvo – krst Sv. Jovana, koji je star nekoliko stotina godina, o kome se malo zna.

Zapis – drvo, Sv. Jovan, foto: M.S. / Svrljiške novine

Zapis je toliko star da je počeo da se roni, ali svi meštani za njega znaju i ne usuđuju se da diraju bilo koji deo ovog svetog drveta.

Predeli u ovom selu mogu biti zanimljivi i fotografima, kao i profesionalnim snimateljima koji mogu napraviti božanstvene kadrove netaknute prirode.

Detalj iz Vlahova, foto: M.S. / Svrljiške novine

Na kraju naše priče možemo zaključiti da Vlahovo ima šta da ponudi turistima i da mu je potrebno vrlo malo da bi se za njega čulo i van grania opštine Svrljig.


(Ovaj prilog/tekst je deo projekta ‚‚Turizam i prirodna bogatstva Svrljiga” koji je sufinansiran iz javnih sredstava Opštine Svrljig, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese promociji opštine, turizma, turističkih potencijala i da na najbolji način predstavi sve lepote opštine Svrljig)

1 Komentar

  1. Ja sam rodjen u Vlahovu 1942 i kad su Bugari usli u selo t.g. moja majka Sedevka,
    cerka vlasnika krcme-mehane Vojislava Milijica (sada vec pokojna) drzala me u
    narucju te sam je tako mali spasao zivot. Naime bugarski oficir nije dozvolio
    da je streljaju. U velikoj osnovnoj skoli bilo nas je 60toro djaka, a sada, nicevo, nesme ni da se udje u zgradu. U selu sam bio 1913 i 1914, imam nameru da i ove godine dodjem u lepom Vlahovu i to iz Australije. Volim i Svrljig, najvise belmuzijadu, volim ocev Peris, babino Lukovo.Vucic je uvreda, ljubi zadnjie ubicama nevinih srba i srpcica. Volim vas sve od kamto Svrljig.




    0



    0

Prokomentariši

Vaša e-mail adresa neće biti javno objavljena.


*